Поштовани и драги читаоци,

Ова дводелна збирка прича о Београду је веома интересантна културна историја града. Преко архитектонских здања у којима су обитавали познати и значајни парови, сазнаје се доста о духу времена и града који вековима лежи на ушћу двеју река и са њима се развија. Први део говори о 19. а други о 20. веку. Да бисмо спознали величину и лепоту Београда можемо да почнемо и од краја другог дела у коме Ненад Новак Стефановић са клупе у Париској улуци (не случајно) истиче да пише о ономе „чега нема“, а дубоко је у нама, као да дискутује са Дарелом који је истицао да је „град у нама“.

У близини је и здање у коме је у 19. веку био хотел „Српска круна“, у коме је неверна кнегиња Јулија организовала хумунитарну акцију продаје робе и накита на којој су прикупљена средства за градњу прве варошке болнице, што потврђује да већ у 19. веку бива очигледно да су љубави значајних суграђана, биле оне срећне или несрећне, утицале да изглед у дух престонице. Данас се у овом здању налази Библиотека града Београда – највећа позајмна библиотека у региону.

Љубавне приче некадашњих Београђана, попут приче доктора и писца Лазе Лазаревића и његове супруге, ималe су своје симболе – ова је изражена у засађеном дрвету липе приликом градње њихове куће у Хиландарској, која је и данас необична и привлачи пажњу.

Посматрајући ову кућу, увиђамо да је све подложно промени. Однос према култури и значајним личностима се мења у различитим периодима и епохама. У тренутку када је писан први део ове културне историје (објављена је 2017. године) у овој кући је било смештено одељење за децу Библиотеке града Београда (сада је враћено у Змај Јовину 1), а липа је, нажалост посечена. Ако је историја учитељица живота, културна историја је то у много већој мери од опште историје, што потврђује и овај податак из првог дела који je већ након неколико година постаo ствар прошлости.

Приче из другог дела књиге, са почетка и средине 20. века, још више расветљавају комплексан однос према култури. Прелепу, импозантну икону Светог Ђорђа у Вазнесењској цркви у Београду насликала је Полексија, ћерка Матије Бана (по коме један део Београда и данас носи име). Многи савременици су тврдили да је у основи лика Светог Ђорђа на овој икони лик Полексијиног мужа, сликара Стеве Тодоровића. Како год, оваквом делу би позавиделе и светске катедрале и базилике, као и православна здања, а ни на једном туристичком проспекту није истакнута.

Овакве бисере упознаћете у романима Ненада Новака Стефановића, који је овим делима осветлио многе љубавне приче, али и уметничка дела и грађевине, попут оних неона које су практиковали оснивачи уметничког правца и часописа Зенит, Љ. Мицић и Анушка, које средина није благовремено разумела.

Доста се разматра и положај интелектуалаца и уметника попут сликара Шејке и Оље Ивањицки који су својим начином живота и понашањем истицали да је ово град створен за љубав. Окупљени око уметниче групе Медиала, својим делима нису заостајали за светским уметничким трендовима и токовима и оставили су незабораван траг.

Не може промаћи огроман утицај странаца у архитектури и култури овог града: Руса, Аустријанаца, а понајвише Јевреја, са којима вековима живимо на овим просторима, што се изразило мешавином архитектонских стилова, што са разноликошћу, даје посебну лепоту и чар граду.

Занимљиво је упоређивати потпуно различите личности које је народ ценио – Владислава Рибникара и Леку Ранковића. Обојицу су преображавали ратови и бурна времена, а и правда често није била на њиховој страни. Ова књига прати Рибникарев живот и други брак са Јаром (кога више занимају Стана и Клајн може читати у роману Горана Марковића „Завод“), а и Лекин крај и пад, уз изузетно оштро приказан лик негативца Драгог Јовановића, чиме је отворена Пандорина кутија. Без обзира на негативце, ове приче буде помешана осећања сете и поноса према овом граду, при чему се отвара могућност да се ова метропола представи на истинитији и лепши начин, а ми, читаоци, можемо да научимо доста о свом менталитету и култури.

Марина Ђенадић