Реквијем за један дан Лидије Ћирић припада оним романима којима ће се читалац поново вратити. Стиче се утисак да је баш овакав роман недостајао савременој домаћој књижевности – роман о жени, односно, о женама, роман који одише дубоком емоционалношћу, ироничним и црнохуморним погледом на свет.
Фабула је одређена самим насловом – након очеве сахране, његова супруга и ћерке окупљају се у породичном стану, међутим, оно што следи – реквијем – није намењено упокојеном оцу, већ живима и дану у којем се окупљају, јер их „само смрт може окупити“. Организација сижеа огледа се у фрагментарној структури романа, антиципацијама и дигресијама које имају за циљ да представе целовиту слику једне београдске породице. Јединством места (стан у Баба Вишњиној), времена (једно поподне) и радње (породично окупљање), ефектним дијалозима и описима понашања, роман се приближава драмском обрасцу. Брзина приповедања и вешта употреба језичких средстава роману дају живост и уверљивост. Представљајући један дан у којем су згуснути животи јунака Реквијема, без склизнућа у патетично, Лидија Ћирић исцртава контуре дисхармоничних породичних односа. Присутни у својој одсутности, мушкарци чине нераскидив део Реквијема за један дан, јер се кроз различите односе са мушкарцима излистава читав каталог лица и наличја сваке од жена. Шест жена: мајка Весна и ћерке Мирјана, Соња, Јелена, Цица и Лидија чине доминантне ликове романа који кроз низ епизода приповедају породичну историју, као и појединачне историје становника Чубуре.
Роман Лидије Ћирић је роман у којем нема суза, то је реквијем за живе, за оне који који ће запевати и заплесати након сахране, за оне који живот схватају као стално пливање и потонуће. Реквијем за један дан, упркос црнохуморном погледу на свет и трагизму који садржи, представља роман који слави живот и који надасве говори о љубави.
Цица мумла кроз молитвени шапат. „Једва чекам да Гиле скине гипс и почне да ради, и да Михајло матурира, па да легнем у кревет и више не устајем.“
„Ви сте болесне“, Мирјана се прозевава из све снаге.
Лидија јој ставља руку на рашчепљена уста. „А ти си елоквентна као конобар пред фајронт.“
Јелена тупо гледа негде, кроз нешто, пратећи танку сиву линију невидљивог хоризонта који никада неће раздвојити небо од земље. „Постаћу алкохоличар због вас.“ Сипа остатке вињака у чашу и испија гутљај, стресајући се од мучнине и језе. „Па нека, да видим шта ћете онда.“
Весна је овлаш погледа с неком недодирљивом нежношћу. Мајчинске очи спуштају се са ћеркиног лица и почињу да траже нешто на поду. „Нисте ви криве“, равнодушни пркос топи се у њеном гласу, „кол’ко год да сте праве и живе. То вам је као кад већина људи у авиону има Уран у деветом пољу – авион се обавезно сруши.“