Један од најзначајнијих савремених српских писаца, Владимир Пиштало, у свом новом роману „Песма о три света“ открива бајковиту биографију жене из Пераста која је живела у доба барока, крајем владавине Млетачке Републике до почетка Наполеонових ратова.
Главна јунакиња романа, чудесно је у детињству избављена од болести, а у младости отета у арапско ропство, па изнова продата доспела је и у Нови Свет (Канаду). Она током више од сто година живота неће бити поштеђена људске патње, ни женских мука нити сурове самоће. На рођењу добивши име Озана по которској светици, она ће проживети, за то доба веома дуг, али необичан и тегобан живот. Одрастајући у својој богатој породици славних помораца, адмирала и гусара „у служби Републике“ посветиће се музици, свирању леута и својој вери. Опсадом њеног родног града Пераста, започеће и њено страдање, али и њена борба да научи што више како би савладала сваки бол, и физички и душевни, и сачувала успомене на своју прошлу срећу и људску слободу. У најтежим моментима свог робовања није престала да верује и да се нада да ће је њени сродници и земљаци ослободити и вратити у свет коме припада. Невољно, мењајући своје господаре, мењала је и лично име „Арапи су ме звали Зана. Французи Жана. Енглези Бо. Кабианка Бароко.“ али је упорно остајала верна свом пореклу: „Ја сам била словенско-венецијанска кнегиња. Херој из битке код Лепанта, Византи, био ми је предак.“
Препуштена својој злој судбини, после много година узалудног надања у своје ослобођење, суочиће саму себе са издајом свих које је волела и којима је веровала: „Где је нестало „ми“ коме сам припадала? И где сам нестала ја? … Опет сам бауљала у ништавило.“
Роман „Песма о три света“ ће нас необичном тематиком одвести у доба неких давних епоха, у разумевање других култура и светских историјских процеса који су немилосрдно расејавали народе и обликовали животе његових главних јунака и јунакиња.
Вођен својим стваралачким манифестом, Владимир Пиштало отворио нам је још један путоказ ка „бескрајном свемиру“ људских судбина и надања, љубави и издаја, приповедајући о животу жене која је надживела државе, правила и ствари, никада не сазнавши ко јој је био савезник у том „чудном сну“.
„Моја повест није писана на венецијанском, ни на бокешком словинском, ни на енглеском, ни на арапском. Писала сам језиком којим душа говори на бисерној капији. Светлост је трептала. И све се мешало. И све се смешило. Сваки део је одјекивао у сваком другом делу. Венеција у Боки. Бока у Тунису. Тунис у Новом Свету. … Видела сам другу страну свега. ..Овако сам завршила исповед: Заљубила сам се беспомоћно у живот који ме је отео. Животе овога света, брзи, пролазни, који ниси живот већ умирање, увек болујући, увек плачући, од руже крхкији, зашто си завео моју душу? Говорили су да сам луда. А ја сам била стара. А ја сам била сама.
Ово је исповест невољене која је волела. Њени греси, који су многи, опроштени су јер је волела много….
И шта је било? Тушта па ништа. …
…Била сам песма.“