Роман „Хроника гнева“ бави се унутрашњом драмом северњака Видара у Долу, забаченом сеоцету „краљевства којег се историја тек понекад присети, … поткрај раздобља које се помене када је неизречене заклетве прекршио живот за којим се слепо похрлило“. Видар покушава да сачува мир, доброћудност и благу нарав, али га временом задртост, завидљивост и ксенофобичност мештана мења, те је он све чешће дојма да живи „у земљи у којој сунце не излази, и у којој вране непрестано гачу“, немоћан „да установи и прихвати улогу човекову у геометрији и трагедији постојања“.

Писац je вешто дочарао галерију ликова са којима је Видар делио животни  простор, бавећи се истовременом и историјом народа којем су темељи порушени, и код којега ће преживети једино оно „што се у шапат може скрити“. Као што је и дошљака представио, тако је и већину својих сродника, комшија и других сусељана приказао користећи реченице сличне онима које је оставио Бели Марковић, пуне маште, медитације, слика, успевајући да нам их, на тај начин, приближи, углавном употребом есејизованог текста, напослетку допирући до сржи менталитета паланке и судбине оних који су супротстављени моралу крда.

Станишић је изаткао социјални, психолошки, етички и, пре свега, паланачки профил мањег животног ареала кроз време. Утисак је да је Хроника гнева са свим својим актерима, истовремено, и надреалним и веристичким, успела да нам понуди бројне асоцијације на савременост овде и свуда.