Snažan i dirljiv, ovaj roman priča bez daha o ljubavnim doživljajima iz dečačke prošlosti ostarelog glumca Aleksandra Kliva sa ženom dvadeset godina starijom od njega, usto i majkom njegovog druga, a ta priča postaje značajnija od svega što se dešava u sadašnjosti propalog glumca izbačenog iz uloga u kojima je uvek bio neko drugi.

Razotkrivanje pubertetske požude (ili ljubavi ?) sve drugo čini čistim, a detalji su tako poetični, toliko puni boje i ukusa čulne naslade da od tela gospođe Grej čine rebrantovsku figuru pred kojom aveti sadašnjosti izgledaju kao blede i jadne utvare.

Banvilov smisao za forenzično ispitivanje sećanja, njegov dar za preciznost, sposobnost da nas useli u sobu i dovede dotle da na obrazu osetimo dah prožima nabokovljevska prespektiva u starom napuštenom vagonu i ruševnoj šupi u kojima obitavaju prizori prošlosti: od prvog susreta sa nagom ženom do dečakovog podrhtavanja „kao pas u teranju“. Shvativši da je to bila jedina prava strast u njegovom životu, ostareli  Kliv tumara po sopstvenoj pozornici na kojoj Vreme i Sećanje, poput rekvizitera, doteruju unutrašnjost, glancaju nameštaj i premeštaju ga po sobama.

Možemo samo da pretpostavljamo, prepuštajući se zauvek izgubljenom carstvu nevinosti, sve do skrivenog i genijalno iznenađujućeg razrešenja na kraju, zašto misis Grej, ostajući tokom romana samo s prezimenom, želi i uspeva da zavede dečaka i zašto je prati nemarnost bez straha da bude otkrivena.