草房子
Роман савременог кинеског писца за децу Цао Венсјуена „Сламната колиба“ говори о детињству, одрастању и животним причама становника Јоумадина, забаченог кинеског села, почетком шездесетих година 20. века. Ликови у роману су деца, ученици Јоумадинске основне школе и одрасли – наставници, родитељи и они чији су животи непосредно повезани са школом. Догађаје обједињује место дешавања и лик дечака Санга Санга, сина директора школе, склоног несташлуцима и страственог одгајивача голубова. Заједничка особина ликова ове књиге је храброст са којом се суочавају са животним недаћама. Поред несташлука и ведрине детињства, деца доживљавају и друштвено одбацивање због различитости (Ћела), насиље (Џијуе), социјално пропадање породице, усамљеност (Ду Сијаоканг) и болест (Санг Санг). Она виде и слуте социјалне и емотивне проблеме одраслих; одрастају показујући одучност и издржљивост, проживљавајући заједно са одраслима универзалну променљивост људске судбине.
Читалац може да стекне утисак о томе каква је била школа и начин живота у једном кинеском селу, али и да ужива у лирским описима природе, драматичној радњи и јасно и упечатљиво осликаним осећањима туге, љутње, усамљености, одбачености, немира, страха, чежње и љубави, која ликови снажно проживљавају.
Цао Венсјуен (1956) је роман „Сламната колиба” објавио 1997. године, а 2016. добио је награду „Ханс Кристијан Андерсен”, која је у књижевности за децу пандан Нобеловој награди. По његовим речима, описани догађаји су у великој мери аутобиографски, сачињени од његових сећања на детињство на селу.
Изашла су бројна издања, а филмску верзију, за коју је Цао Венсјуен написао сценарио, роман је добио 1998. године.
Колико се Санг Санг сећао, до трећег разреда Ћели нимало није сметало то што је ћелав. Можда је било тако зато што није био једини ћелавко у селу или можда зато што је био клинац, па се није сетио да би то могло да му смета. Увек је био весео. Кад би га неко позвао по надимку, радо би се одазвао као да му је име Ћела Хе, а не Лу Хе.
Ћела је био савршен ћелавко. Његов дуг леп врат подупирао је глатку главу, а она је била без иједног ожиљка, потпуно сјајна и правилна. Под сунчевим зрацима блештала је као да је лакирана, па су школски другови умислили да може да светли у мраку. Пошто је био потпуно ћелав, другови су га често посматрали као опчињени прижељкујући да лизну прст и њиме га лагано погладе по глави. Ћели су стално трљали главу. Касније, кад је открио да сви то воле, почео је више да цени своју ћелу и није дозвољавао да је дирају како се коме ћефне.
