MADOGIVA NO TOTTO CHAN
У књизи „Мала Тото” јапанска ауторка Тецуко Куројанаги приповеда о свом школовању у експерименталној школи Томое. У трећем лицу, из перспекетиве одрасле особе, приповеда о себи као о малој Тото, ученици школе у којој су учионице биле смештене у вагонима. Њена сећања чини низ епизода у којима је представљено какве су биле настава и педагогија учитеља и директора школе Сосакуа Кобајашија, коме је књига и посвећена. Овај изузетни педагог помогао је малој Тото да не мисли о себи као о лошој девојчици, која је избачена из државне школе, него као о доброј девојчици, која се на крају развила у самопоуздану одраслу особу.
Педагошке методе учитеља Кобајашија биле су такве да одговарају критеријумима савременог инклузивног и индивидуализованог образовања , у ком се води рачуна о личности и способностима сваког детета. Одбацујући крута правила класичног школског система, у школи Томое деца су охрабривана, васпитана да се осећају слободно и да прихватају различитости; гајена је љубав према природи, а настава је укључивала часове земљорадње, важност је придавана здравој исхрани, а посебна дисциплина била је еуритмика. Ритмичко образовање подразумевало је „увежбати ум и тело да буду свесни ритма, чиме се постизао склад између духа и тела, и коначно, будила се машта и подстицало стваралаштво.” Иако су експерименталне методе понекад изазивале подозрење родитеља, ауторка на свом примеру и примеру својих школских другова показује да је баш таква школа, у којој се деца охрабрују да развију личне способности, школа по мери детета.
Иако је школа Томое настрадала у пожару 1945. године за време ваздушних напада на Токио и касније није обновљена, она представља драгоцен оглед и сведочанство о томе колико добар педагог и учитељ може да усмери живот својих ученика.
У следећем трену мала Тото је радосно узвикнула: „Wai”, и потрчала према вагонима-учионицама. У трку се окренула мами и додала:
– Мама, хајде да се попнемо у воз док још стоји!
И мама је, изненађена, потрчала. Пошто су мамине ноге, као ноге бивше кошаркашице, биле брже од ножица мале девојчице, она је ухватила малу Тото за сукњу тренутак пре него што је девојчица стигла до врата ове учионице. Чврсто је држећи за сукњу, мама јој рече:
– Не смеш још унутра. Ови вагони су учионице школе, а ти још ниси примљена у ту школу. Ако свакако желиш да се попнеш у воз, онда, молим те, лепо поразговарај са директором школе, кога ћеш ускоро упознати. Ако све буде у реду, ти ћеш ићи у ову школу. Јеси ли разумела?
Мала Тото је помислила каква је штета што не може одмах да се попне у воз, али пошто је одлучила да послуша маму, гласно рече:
– Добро.
А затим брже-боље додаде.
– Мени се ова школа јако свиђа.