Геза Чат рођен је као Јожеф Бренер, живео је тридесет две године, лечио људе и писао о људима, а о себи је оставио траг вишеструко талентованог човека који упркос уметничкој снази није имао снагу да савлада порок о којем је писао.

Био је писац, лекар, музички критичар, композитор, чак је писао и стручне радове о психоанализи. Потиче из Суботице, завршио је медицину у Будимпешти, а још у раној младости препознао је значај Беле Бартока. Поред тога, имао је и ратно искуство из Првог светског рата када је радио као војни лекар, али је, услед радног притиска и личних криза, постао зависник од морфијума и опијума. Бежао је из психијатријских установа, а током параноичног напада усмртио је супругу и одмах затим окончао свој живот прекомерном дозом лекова.

Књига која је пред нама може ближе да објасни посрнуће писца који је имао добре везе са часописом Nyugat (Запад) и који је одмах био препознат као значајно име мађарске литературе.

Снажно је описао психоаналитичке поноре, унутрашње ломове, ирационалне страхове, опсесије, болести зависности и тамну страну људске психе. Можемо га сматрати и једним од најзначајнијих изданака психоаналитичке прозе у средњoевропској књижевности.

Шта је чаробно у књизи коју препоручујемо читаоцима? Лакоћа приповедања, једноставност, искрени искази о пишчевим жељама, јасно речена потреба за уживањем. Реченица се природно надовезује на реченицу, чак и најдубља пишчева осећања поверена су читаоцу као интимусу. С правом се поставља питање да ли се писац можда обраћао само себи. Овде исказана искреност понекад изненађује.

Књига се чита у једном даху, а мислим да је мало сладокусаца који се нису вратали овом штиву. Дух приче лебди над панонском равницом и враћа у колективно сећање расног приповедача који је ишао према коби, али је стигао да запише трагове који су водили према њој. Уздам се у свој таленат, записао је 9. јануара 1913. године. Овом књигом се уверавамо да је заиста имао таленат и реченицу сличну оној коју потписује Флобер.