Борхес је велики приповедач, један од најзначајнијих у новијој светској књижевности, а никада није написао роман. Држао се приповедака, кратких прича, писао стихове и есеје, а избегавао роман. Стекао је такав углед да су га многи означили као писца који дели светску књижевност на два периода. Он је своје приче видео као играчке, био је веран библиотекама и туђим књигама, путовао је кроз историју литературе као кроз свест, узимао значења, ликове, асоцијације и играо се огледалима, смрћу, митологијама, непрестано тражећи своје ја на разним крајевима света и у разним периодима историје.

Књига „Алеф“ једно је од најзначајнијих остварења аргентинског писца, можда представља и врхунац његове уметности писања кратких, лавиринтских, филозофских прича које спајају фантастику, метафизику, теологију, али на специфичан начин остварују и траг хумора над човековом егзистенцијом.

Борхес пише о бесконачности и свеобухватности, преиспитујује границе ума и језика, брише додир стварности и фикције остварујући смешу осећања која је увек формирана уз помоћ ерудиције. Поиграва се историјским личностима, филозофима и теолозима, мешајући их са измишљеним ликовима и делима. Тада почиње врхунац игре где су сви појмови као удице за којима читалац креће у авантуру, а писац на крају чека, сакривен, негде иза неочекиваног појма.

За Борхеса су сви људи један човек, а сви песници један песник. Неке приче су детективске, а неке формирају мистерију, а парадоксима и алузијама откључавају се симболи.

Језик Борхесов у овој књизи налик је на документарни спис, али обично садржи неку реченицу која има снагу стиха. Тако поезија интервенише у прози, кратко али доминантно. Мало је писаца који су све странице лишили патетике као што то чини Борхес.

Имао је став да је његов књижевни свет изграђен на темељима туђих књига, енциклопедија и митологија. „Моја дела дугују много туђим књигама“, рекао је. О краткој форми изнео је мишљење које треба упамтити, сматрао је да су многи романи испуњени непотребним страницама и губљењем времена: „Имати на уму неку велику идеју, а трошити месеце да се она опише у пет стотина страница, док се та иста идеја може изложити за неколико минута… То је бесмислено. Ја пишем кратке приче јер ми се чини заморним да измишљам стотине страница и описујем споредне ствари које никог не занимају.“