Мало је оних песника који су као Ристо Василевски свој живот учинили мостом између два народа и две културе. Песник који је рођен у Наколецу 1943. године, у данашњој Северној Македонији, већину животног и радног времена провео је у Смедереву, поред Дунава. Превео је стотинак књига са македонског на српски и са српског на македонски језик, написао је десетине књига на македонском и српском језику, исказао се у свим књижевним формама.
Василевски нам изнова показује да се његов идиом у оба језика понаша као риба у води. Песник тражи смисао у времену и у језику те се ова поезија може посматрати као специфичан филозофско-поетски оглед. Читаоцу се учини да је књига „Сушт – живи пламичци језика“ настала међу древним Грцима, на агори, док су расправљали филозофи о језику. Можда је Василевски инспирисан Платоновим „Кратилом“ пожелео да понире у језичке алате.
Песник се креће по знацима и предзнацима, назире везе духа и језика, анализира шта је около, пре, после, сада, пита се куда, разматра и са (нечим) и ка (нечему); између, без, уз, из – фасцинанције су Риста Василевског, јер он језик посматра као збир идеја и збир путоказа за мишљење које се креће у времену, простору, али истовремено у језику.
Василевски опева и „то“ – појам којем је Милош Комадина посветио многе своје песме и може се рећи да постоји сродство између два песника, али не сродство утицаја колико блискост два истоветна циља који су се срели у дубокој једноставности.
Мало је књига које на овај начин одводе читаоца према коренима језика и враћају мишљење у поезију. Свежина поезије Риста Василевског постоји као универзална вредност, зато је овај веома превођени песник изузетно цењен међу песницима који су сведоци да преводи нису оштетили срж његове поезије можда баш због филозофичности идеја које искре и позивају читаоца на саучесништво.