Пред нама је књига знаменитог приповедача који је био и песник. Каква је геолирика Лирике? Ту је Сијарићево родно село Шиповице, Констанца на Црном мору где је био прогнан Овидије (Сијарић тврди да се несрећно заљубио у цареву жену), Црно море, (Нови) Пазар – први град у који је Сијарић дошао, Скопље – град где се школовао, Штип и Бјеласица – где песник пева о месту Вадиочи, Kратово – где песник пева о кулама и мостовима, Годочеље – село у Бихору, Микена и Рим.

Од небеских појмова Сијарић у Лирици помиње Месец, Велика и Мала кола, а од народа помиње Римљане, Грке, Македонце и Дарданце.

Његова поезија је ритмична, дубока; он сам приликом објављивања песничке књиге није био сигуран у њу, али је добио похвале тада младих песника који су били одушевљени његовим „повратком“.

Чувени приповедач, а почео и завршио као песник. Од првих стихова из средњошколских дана па да позних песничких књига Лирика и Колиба на небу Сијарић је писао поезију као успут, бележио стихове, али није их објављивао у периодици. Као што рекох, био је бојажљив спрам своје поезије, јер је у часописима сретао разне типове модерности и песничке експерименте, па је изразито желео да чује мишљења млађих песника који су ипак, испод наративног спознали нешто медитативно, дубоко и песничко.

Шта су одлике Сијарићеве поезије? Једноставност сакривена испод искуства. Слике саздане након посматрања пролазности. Ситуације које указују на опште законе. Усамљеност човека под небом, усамљеност човека који не разумева ни своје законе, а тумачи законе небеске.

Јасно нам Сијарић јавља да му је лакше након смрти због тога што није ни причао ни певао, али је провукао, кроз стихове где се и похрањују адресе најдубљих тајни:

Кажу:

Кад се умре, тад се ћути.

Биће то за мене дивота,

Јер ћу моћи да поднесем

Оно због чега сам ћутао

Цијелог Живота.

Мирослав Максимовић као рецензент пише како широј јавности није познато да Ћамил Сијарић пише и поезију. Осећајност није једина особина Сијарићеве поезије, рећи ће тада Максимовић и истаћи да су у књизи присутне мисаоне и егзистенцијалне теме. Дешава се, у уметности, да кад велико и значајно ново засити чула, мало и неприметно старо почне да делује као аутентично ново, пише Максимовић.

Сијарић у Лирици на стр. 15 пише пева о продатом коњу који не долази пред кућу, али укућани чују хрзање и виде трагове копита. И ту је велико налик на мало – баш као кад се просјак нагне над мали извор (стр.17) и види у њему небо. Све је у парадоксима и контрастима. Писац нам поверава (стр. 18) муку: има прстен једног Римљанина извађен из гроба, али дође доба кад му се чини како Римљанин говори да је и он, док је жив био, тај прстен на малом прсту носио, а стари Грци из гробља (стр. 19) као лептири долазе у собу и лете око свијеће, па онај који угаси пламен свијеће тим чином и враћа Грке под камен.

Исто тако, Сијарић преплиће живот и смрт, опет у вези старог гробља (стр. 23):

Раскопасно у старом

У зараслом гробљу гроб.

На костима руку нађосмо лисичне.

Не знамо јесмо ли покојнику

Скратили муку –

Тиме што смо му те лисичине,

Послије хиљаду година

Скинули с руку.

Брилијантна је песма на стр. 30 где коњаници не могу да донесу одлуку како ће јахати према Пазару, али се уздају у коње и пусте коње да их воде опасним стазама. Човек се понекад препусти инстинкту животиње да би преживео.

У овој књизи наилазимо на човека који све остави и оде низ поље, ка звијезди (стр 58). И старац за живота лежи крај камена да би се навикао на камен који ће му бити на гробу (стр 21.).

Посебну чар чине љубавне песме, старинске у изразу, али искрене, блиске нагону, једноставне у чежњи која их носи. Такве су песма у којој Сијарић жели да као кап кише падне на руку своје драге (стр 47.) и песма кад пође према драгој, а не пита колико има да се ходи (стр 49.) као и у већ указаној песми (стр. 84) кад пушта дрвце низ воду да би тако пронашао драгу.

Хумор заискри код Сијарића, али опет у вези са смрћу:

Зар је могуће да баш ништа

Од потребних ствари нећу

Са собом понијети у гроб.

А носио сам их и кад сам

Ишао на краћи

Пут.

Говорио ми је Борислав Радовић на Ташмајдану да је песник заправо избор 40 његових песама, а говорио ми је Стеван Раичковић на Славији да је песник заправо избор 20 његових песама. Ако је тако или тако, код Сијарића се може одабрати и 20 и 40 песама. Чак и да није било његових прича и романа, поезија коју је засадио на белину папира даје нам разлог да га читамо, памтимо и тумачимо.