Један од најзначајнијих светских песника двадесетог века јесте грчки песник Јани Рицо. Његов живот и стваралаштво обележени су дубоким историјским траумама Грчке (грађански рат, прогони, затвори и острва за изгнанство), али и невероватном унутрашњом снагом, читањем и писањем.
Иако је Рицо од савременика описиван као комуниста, што јесте и био, пре свега он је песник који промишља појединца и колективитет, истине и заблуде, идеолошке крајности, лутања друштва на путу према социјалној правди.
Често посеже за митовима и пребацује их у савремени контекст. Многе његове песме су као драмски монолози. Иако сложене структуре, песме су му засноване на језичкој јасноћи где чак и најобичнији предмети постају симболи.
Ово су стихови о патњама народа, о идеји слободе, солидарности и храбрости у тренуцима историјског мрака. Песник је рекао: Ми не певамо да бисмо се одвојили од људи, брате мој, ми певамо да бисмо спојили људе.
Упркос тмини, робији и изгнанству, у Рицовим стиховима тиња нада као светлост. Стихови су Рицова порука. Поезија је вероватно најкраћи пут између једног човека и другог. Она је рука пружена преко провалије, рекао је Јани Рицо. За њега је колективно искуство важно као и индивидални чин. Човек није само јединка него медијум из којег проговара народ. Рицос каже да речи постаје тешке тек онда када су натопљене крвљу и знојем оних који су ћутали пре него што су проговорили.
Много је разлога да прочитамо ову књигу и застанемо над стиховима и над понорима између строфа.