Кристенсен је један од најважнијих скандинавских писаца данашњице, али вероватно и један од најважнијих песничких гласова у савременој европској поезији. Књига пред нама је плод великог рада и знања преводиоца Марка Вуковића који нам је приближио Кристенсеново певање кроз карактеристичне и узбудљиве песме из двадесет две његове књиге.
Над Кристенсеновим песмама читалац остаје замишљен или насмешен, након сваке тачке очекује ново узбуђење у наредном стиху, а нови парадокс или апсурд очекује у наредној песми. Као да су песме писане на маргинама Кристенсенове прозе: оно што у романе писац није могао да похрани као лирски елемент овде се само за себе јавља као лирска бравура. Кристенсен је песник изванредне вештине у наизглед неважној теми коју он увидом учини важном. Бит Кристенсенове поезије није у хумусу где песма обитава него у особеном увиду којим се песма напаја.
Песник тражи дамаре света, повремено и протестује против овог света. Стих се показује као немир изречен у самоћи. Меланхолични тон носи стихове, а депресија се појављује понекад скривена иза речи, понекад огољена између речи.
Понекад су Кристенсенови стихови дијалог са неком књигом или писцем као што је случај у песми „Пенал“, обично нам тада песник пружа дубљи увид у свет; понекад песник пише о најближем окружењу и своја чула објањњава речима. Стратегија Кристенсенова јесте да су песме попут дневничких записа, писане из дана у дан могу бити читане из дана у дан и по томе му је веома сличан наш песник Новица Тадић.
Многи скандинавски песници веоам су читани на Балкану, јер је свежина њихове поезије примамљива на свим меридијанима, те након Сарикоског, Хавика, Транстремера и Јакобсена читамо Кристенсена као чињеницу која са севера долази да остане на свим странама света.