У овој збирци есеја о византијској филозофији, различити аутори приближавају тумачења и размишљања о томе шта су Византинци подразумевали под филозофијом и у којој мери се она подудара са нашим савременим представама о томе шта је филозофија или шта треба да буде. Овај зборник може послужити као полазна тачка за даље проучавање и истраживање како појма филозофије у целини, тако и византијске филозофије. Појам филозофије који је познат још од антике наслања се на грчку традицију и културу али у византијској епохи има двојни аспект. Спољни или друштвени ниво-онај који захтева повиновање установљеној филозофији и унутрашња сфера-лично бављење идејама и њиховом историјом која нам је увек скривена и тешко ју је пратити.Та напетост између ова два аспекта је битна и интригантна. Највећи допринос винзантијске филозофије јесте њен искуствени, проживљени и аутентични однос са самом филозофијом. Она је такође значајна и због очувања аутентичности античке мисли (путем писања и преписивања) и одступања од нормативног школског плана. У појам филозофије византијски мислиоци покушавају да укључе и православње као важан део културног наслеђа. Иако ова епоха није имала велике мислиоце важна је у историји филозофије као осврт на пут који је прешла филозофија до данашњих дана. Она се кретала у сивој зони између православља и јереси а њени узбудљиви делови су управо размишљања која спајају школски приступ са једне и помало јеретичке аспекте са друге стране.