Књига почиње констатацијом да је одувек култура Запада била та која је обликовала и водила свет кроз историју. Како је онда човек Запада прихватио нову, скромнију и инфериорнију улогу у свету и тиме прихватио да се духовно пензионише? Аутор у књизи покушава да пружи одговор на то питање, кроз историјски преглед успона и пада Запада. Шта се догодило када је Западна култура ушла у фазу самозаборава и прихватила културну самомржњу као природно стање? Самомржња на пољу културе наступа онда када колектив постаје свестан да је његов правац погрешан. Човек Запада је доживео неуспех јер му није пошло за руком да разреши и обједини супротности културе и природе. Култура може да опстане само док човек признаје природна средства и служи се њима у култури. Ако се човек стави изнад природе уточиште се губи и оно што је било препознатљиво за Европу, а то је културно наслеђе, сада губи смисао. Наслеђе које је почивало на истим темељима, то заједничко благо -наслеђе Грчке, Рима и хришћанско-јеврејске религије. То је нешто што је свима заједничко.
Данас имамо нове форме идентификације које оно заједничко идентификују преко негације изворне културе. Одбацивањем духовних традиционалних вредности Европа улази у ново доба. То је доба „цивилизације“. Реч је о појму у коме нема места за изворну културу, којој средства културе предствљају сада већ вештачка правила како би требало свет да функционише. Цивилизација данас усисава у себе све форме културе и обједињује их. На тај начин имамо једнодимензионално мишљење на делу. Самомржња је актуелни процес који говори о одбацивању аутентичне културе и самопрезиру према њој-себи јер смо саткани од културе. Мањак храбрости и активизма доводи до слабљења свих аутентичних  редности па и мишљења као таквог у корист материјалности и технократије. Самомржња је процес удаљавања културе од себе саме а тиме и њеног нестанка.