Позната белгијска филозофкиња науке, Изабел Стенгер, у овој књизи се бави питањем науке и моћи,односно, како наука изгледа у очима других друштвених феномена. Наука би требало да даје утисак неутралног и објективног знања одговорног за укидање предрасуда и откривање истине. Већ у наслову књиге , „Наукe и моћи“, је на први поглед сугерисано супростављање ова два феномена али дубљим анализом и поређењем, долази се до закључка да су наука и моћ ближе повезане него што се претпоставља.Научна сазнања и моћ се често преплићу и тесно су повезане „ јер се рационалност одувек конструисала тако што је оспоравала ауторитет и доминантни начин легитимисања“. Отуд, Стенгер види науку као једно од средстава регулације демократског друштва и доброг функционисања друштвеног устројства.Тренутно стање грађана које одражава немоћ пред променама која намеће технологија није неизбежно нити непромењиво. Другачије виђење овог односа и однос науке и друштва може допринети измирењу научне рационалности и демократије.Наука је одувек сумњала у оно што се сматрало да јесте и на основу доказа,чињеница које су експериментално потврђене, напредовала .Наука мора да садржи, поред објективности и неутралности, још и актуелност (тренутка живљења) јер да би нека открића, експерименти и теорије биле потврђене у друштву, потребно је да постоји група чијим члановима ће та сазнања бити потребна. Тада на сцену улази демократија која би у неку руку „арбитрарно“ одлучивала о напретку одређене науке на основу онога што је разоткривено илити „шта јесте“.