Музика је одувек била предмет интересовања великих мислилаца: Питагора,Платон,Кеплер… У књизи се не говори о музици у свакодневном и уобичајеном смислу, а савремена музика је поменута у додатку. Практичне ствари у оквиру музике (структура,својство,мелодија) не улазе у анализу књиге и оне се у књизи само узгред помињу док већи део књиге разматра појам музике као филозофски проблем тј. као космички и над-космички феномен.

Поставља се питање у којој мери су током читаве историје људи уопште успели да се приближе музици? Не разматрајући реализовану мелодију или инструментално усклађене шумове, већ размишљајући о томе шта музика у суштини јесте (без њених појавних облика). Аутор сматра да је музика одувек била препозната као хармонија света. Анализирајући природу музике и оно што омогућава музичност аутор креће од историјског мишљења.Тако његово основно становиште чини да она је она езотерична те да је стога потребно приказати њену интерпретативну повезаност што јасније да би њена суштина изашла на видело.

Музика подразумева супротност онога што је испуњава у обједињавању. То је јединство хармоније различитих димензија, без субјективних црта које се приказује кроз феноменолошки приступ. Једноставно, дијалог Хармоније са самом собом.