Када историја подели неки народ као што је био подељен немачки народ на западну и источну државу, као што је данас подељен и корејски народ на северну и јужну државу, неминовно је да тумачи књижевности упоређују два тока једне те исте културе.
Један од најзначајнијих песника Источне Немачке Рајнер Кунце рођен је 1933. године као син рудара. Ни слутио није кад је учио прва слова да ће граница и Берлински зид бити важне чињенице у култури његовог народа.
Кунце је певао о надзирању и прогањању, али и о слободи говора у којој се оплођује слобода мишљења.
За многе наше песнике деценијама је важна књига „Чај од јасмина“, јер не само носи личну ноту, што се од песника и очекује, него носи и сведочанство политичких и друштвених околности у земљи где је тајна служба Штази била веома ревносна у надзирању сваке слободне речи или сваке слобоодне мисли и примисли.
Читалац може да види на који начин песник живи неслободу и сања слободу. Пример за то је песма „Крај басни“ где опасност виси изнад сваке речи.
Остаје нам да промишљамо колико је веровање било потребно у земљама где је било забрањено. Песма „Менхетн у невремену“ показује да песник вапи да види веру тамо где су капитал, економија и трансакције.
Највећу похвалу за ову књигу остављам за крај препоруке; по мени, у целокупној историји поезије нема много изванредних љубавних песама, а код Кунцеа можете прочитати песму која, по мени, заслужује да се нађе у светској антологији љубавних песама. Реч је о песми „Молба у мислима, крај твојих ногу“ јер додирује дилему свих парова који су много година провели у љубави, те песник оно теже оставља себи.
Одлика врхунске поезије јесте свежина која заиста обитава у Кунцеовој књизи. Песме је превео Златко Красни, а уредио Петру Крду, један од најзначајнијих наших мостова према модерној светској поезији.