Деценијама читамо изванредне песнике из Словеније који речима буде речи у нама. Од Прешерна, преко Косовела, Коцбега, Зајца, Шаламуна и Тауфера дошли смо до Уроша Зупана, песника који је ослушнуо многе песничке моде, али је ипак остао загледан у себе. Књига изабраних песама показује нам јасан пут од себе ка себи. Као да је песник изашао у свет и погледао, од Трбовља до Љубљане, од истока до запада, читао и ослушкивао свет, али се вратио свакодневици кроз коју корача.

Посебно су упечатљиве слике и ритмови ове поезије, али и одгонетнуте заблуде о којима песник самоиронично говори. Неко ко буде правио антологију словеначке или европске поезије, код Зупана и неће морати много да бира, јер сам је песник изабрао, већина објављених песама су врхунске и свака има јасан разлог зашто је написана и зашто је обављена. Писао је због себе, а објавио због других. Може се рећи да нема потпуно искрених песника, али Зупан је један од искрених који не говори превише, али не скрива много. Чак и кад открива себе, открива најпре себи па читаоцу.

Превод Ане Ристовић такође је упечатљив, прецизан, веран за оба језика, јер преводе делимо на оне пословне које су преводиоци договорили и одрадили и оне животне преводе када преводиоци дају део своје крви животу песника да би у неком језику живеле песме из другог језика.

Годинама младим песницима препоручујем есеј „Мост до заборављеног темеља“ који се налази на крају ове књиге. Овде је Урош Зупан писао о себи у поезији и о поезији у себи; о детињству на чијем улази стражари црна река. Песник истиче тло које тражи уметност; слично је говорио Вистан Хју Одн, да је песник као сир из неке жупе који жели да буде локалан, а свуда цењен. Поезија која заборави да говори о свету, распрши се, поручује Зупан. Ту мисао треба да упамте и млади песници и читаоци.