Plava
izdavač: Pčelica, Čačak, 2017.
broj strana: 158

            Mlada autorka Magdalena Miković je sa 17 godina objavila roman „Plava“, čija je tema suočavanje sa anoreksijom tinejdžerke Lune Esen. Roman je nadahnut ličnim iskustvom autorke koja ga je pretočila u roman sa željom da se pisanjem konačno oslobodi strašne bolesti,  ali i da pomogne svima koji prolaze ili bi mogli da prođu kroz slično iskustvo.

            Motivi ulaska u bolest prepliću se sa motivima prve ljubavi, prijateljstva i vršnjačkog nasilja. Bolest sa kojom se junakinja suočava personifikovana je kao strašna i neumoljiva Plava. Plava boja istovremeno predstavlja i simbol same junakinje, a kao boja neba, simbol je i junakinjinog konačnog oslobođenja. U  njoj su sadržane i suprotnosti Lunine unutrašnje borbe između bolesti koja je vuče ka samouništenju i želje za životom. Tek se roditeljska ljubav  pokazuje kao snaga kojom se  bolest pobeđuje. Realistične scene neuspelog bolničkog lečenja i precizna zapažanja psiholoških reakcija harmonično se uklapaju sa lirskim opisima dešavanja u Luninoj duši.

            Roman spada u krug tzv. „problemskih“ knjiga za mlade i po uspelosti pripovedanja pristaje uz romane Jasminke Petrović i Janje Vidmar koje se istom temom bave u svojim delima  „35 grama bez kalorija“ i  „Debeljuca“.

Odlomak iz dela

            Tako  je bilo odmalena. Ne znam kako i zašto, ali roditelji su uvek očekivali da budem najbolja. Ako ne najbolja, onda među top tri. Ili bar da se ističem u nečemu. Svesna sam da je to bilo iz najbolje namere, ali vremenom je to i meni samoj postalo prioritet. Razveli su se kada sam ja imala dvanaest godina, što je uticalo na to da očekivanja budu  u manjoj meri, jer nisu mogli da pucaju sa obe strane u isto vreme, već samo povremeno i naizmenično. Ali tada sam već sama od sebe to očekivala, tako da nije ni bilo potrebe da navaljuju. Volela sam da im se dokazujem. Sećam se, mnogo puta došla bih kući sva ponosna sa nekim kontrolnim ili lepom vešću, i neko bi samo slegnuo ramenima i rekao: „Nije loše.ˮ Nema goreg izraza od „nije lošeˮ. To je kao nešto između super i užas, samo što nikada nisam sigurna da li je super ili užas i da li je dovoljno dobro i da li su zadovoljni ili ne, da li treba da se trudim više ili ne. U stvari, to je i bio najveći problem. Izrazi „superˮ i „sjajnoˮ su postali moja duševna hrana. Radila bih na sebi dok ne dođem do cilja. I kad na kraju uspem, i neko kaže „bravoˮ, ja skačem u sebi od sreće i osećam se ponosno. Tako da, nisam štreber. Ja samo želim da budem „sjajnaˮ.

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.