Плава
издавач: Пчелица, Чачак, 2017.
број страна: 158

            Млада ауторка Магдалена Миковић је са 17 година објавила роман „Плава“, чија је тема суочавање са анорексијом тинејџерке Луне Есен. Роман је надахнут личним искуством ауторке која га је преточила у роман са жељом да се писањем коначно ослободи страшне болести,  али и да помогне свима који пролазе или би могли да прођу кроз слично искуство.

            Мотиви уласка у болест преплићу се са мотивима прве љубави, пријатељства и вршњачког насиља. Болест са којом се јунакиња суочава персонификована је као страшна и неумољива Плава. Плава боја истовремено представља и симбол саме јунакиње, а као боја неба, симбол је и јунакињиног коначног ослобођења. У  њој су садржане и супротности Лунине унутрашње борбе између болести која је вуче ка самоуништењу и жеље за животом. Тек се родитељска љубав  показује као снага којом се  болест побеђује. Реалистичне сцене неуспелог болничког лечења и прецизна запажања психолошких реакција хармонично се уклапају са лирским описима дешавања у Луниној души.

            Роман спада у круг тзв. „проблемских“ књига за младе и по успелости приповедања пристаје уз романе Јасминке Петровић и Јање Видмар које се истом темом баве у својим делима  „35 грама без калорија“ и  „Дебељуца“.

Одломак из дела

            Тако  је било одмалена. Не знам како и зашто, али родитељи су увек очекивали да будем најбоља. Ако не најбоља, онда међу топ три. Или бар да се истичем у нечему. Свесна сам да је то било из најбоље намере, али временом је то и мени самој постало приоритет. Развели су се када сам ја имала дванаест година, што је утицало на то да очекивања буду  у мањој мери, јер нису могли да пуцају са обе стране у исто време, већ само повремено и наизменично. Али тада сам већ сама од себе то очекивала, тако да није ни било потребе да наваљују. Волела сам да им се доказујем. Сећам се, много пута дошла бих кући сва поносна са неким контролним или лепом вешћу, и неко би само слегнуо раменима и рекао: „Није лоше.ˮ Нема горег израза од „није лошеˮ. То је као нешто између супер и ужас, само што никада нисам сигурна да ли је супер или ужас и да ли је довољно добро и да ли су задовољни или не, да ли треба да се трудим више или не. У ствари, то је и био највећи проблем. Изрази „суперˮ и „сјајноˮ су постали моја душевна храна. Радила бих на себи док не дођем до циља. И кад на крају успем, и неко каже „бравоˮ, ја скачем у себи од среће и осећам се поносно. Тако да, нисам штребер. Ја само желим да будем „сјајнаˮ.

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.