Katarina Bezbriga
izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd, 2015.
broj strana: 94
naslov originala:
Katherine Certitude
prevodilac: Goran Narančić

            Katarina Bezbriga, ilustrovani roman francuskog nobelovca Patrika Modijanija, koji piše za odrasle i za decu,  već neobičnim prezimenom junakinje privlači pažnju.

            Ispripovedan je u prvom licu kao sećanje Katarine Bezbrige, profesorke baleta, na period detinjstva  provedenog sa ocem u Parizu, pre nego što su prešli  u Njujork, u kom se porodica okupila jer je tu živela i nastupala Katarinina majka, balerina. Sećanja na vreme provedeno bez majke, koja joj je nedostajala, dok je otac bio glavna ličnost u Katarininom životu, podstakle su odložene naočare jedne njene učenice. Naočare povezuju Katarinu i njenog oca, koji ih oboje nose, i simbol su granice između realnosti i sveta mašte i snova, koji se pred Katarinom otvara kada igra bez njih. Sa njima se svet jasno vidi, ali sa njima ne može  da se pleše.

             Nežan i pun razumevanja odnos oca prema ćerki, ali i slika sveta  šezdesetih godina 20. veka i ljudi sa njihovim nesavršenostima i lažnim/prividnim identitetima  dati su u nekoliko epizoda iz perspektive devojčice koja tek upoznaje život. Poput zamagljenog pogleda bez naočara,  dečjim očima viđene, ljudske mane i društveni odnosi predstavljeni su bez oštrine, sa blagom ironijom i humorom.

            Centralni motiv naočara, koje pokreću sećanja, pored toga što pruža filozofske poruke o životu, čini da ovaj roman može biti i  ohrabrenje deci koja ne vide najbolje.  

          Knjigu je ilustrovao poznati francuski karikaturista  Žan-Žak Sampe.

Odlomak iz dela

            „Sećam se mog prvog časa baleta. Tata je izabrao školu u našem naselju, u ulici Mobež. Naša profesorka, gospođa Galina Dismailova, pošla je ka meni:

             ‒ Treba da igraš bez naočara.

             U početku sam zavidela svojim drugaricama koje ne nose naočare. Njima je sve bilo jednostavnije. Ali razmislivši malo bolje o tome, uvidela sam da sam u prednosti: mogu da živim u dva različita sveta, u zavisnosti od toga da li nosim ili ne nosim naočare. Svet plesa nije predstavljao stvarnost, već svet u kom se poskakivalo i u letu udaralo nogom o nogu umesto da se lepo hoda. Da, svet iz snova, maglovit i nežan, kao onaj koji sam videla bez naočara. Odmah posle prvog časa rekla sam tati:

            ‒ Uopšte mi ne smeta da igram bez naočara.

             Tata kao da je bio začuđen mojim ozbiljnim tonom.

            ‒ Igrala bih mnogo lošije kada bih lepo videla bez naočara. To mi je prednost!

            ‒ U pravu si ‒ rekao je tata. ‒ Tako sam i ja kad sam bio mlad…Dok ne nosiš naočare, drugi će ti u pogledu videti  neku  vrstu nežnosti i sjaj u očima. To se zove šarm.ˮ

 

 

Izradu portala
Šta da čitam podržalo
Ministarstvo kulture
i informisanja
Republike Srbije
Šta da čitam je jedinstveni portal za preporuke za čitanje knjiga koje su objavljene na srpskom jeziku. U radu portala učestvuje preko 30 javnih biblioteka iz Srbije.