Katherine Certitude
Катарина Безбрига, илустровани роман француског нобеловца Патрика Модијанија, који пише за одрасле и за децу, већ необичним презименом јунакиње привлачи пажњу.
Исприповедан је у првом лицу као сећање Катарине Безбриге, професорке балета, на период детињства проведеног са оцем у Паризу, пре него што су прешли у Њујорк, у ком се породица окупила јер је ту живела и наступала Катаринина мајка, балерина. Сећања на време проведено без мајке, која јој је недостајала, док је отац био главна личност у Катаринином животу, подстакле су одложене наочаре једне њене ученице. Наочаре повезују Катарину и њеног оца, који их обоје носе, и симбол су границе између реалности и света маште и снова, који се пред Катарином отвара када игра без њих. Са њима се свет јасно види, али са њима не може да се плеше.
Нежан и пун разумевања однос оца према ћерки, али и слика света шездесетих година 20. века и људи са њиховим несавршеностима и лажним/привидним идентитетима дати су у неколико епизода из перспективе девојчице која тек упознаје живот. Попут замагљеног погледа без наочара, дечјим очима виђене, људске мане и друштвени односи представљени су без оштрине, са благом иронијом и хумором.
Централни мотив наочара, које покрећу сећања, поред тога што пружа филозофске поруке о животу, чини да овај роман може бити и охрабрење деци која не виде најбоље.
Књигу је илустровао познати француски карикатуриста Жан-Жак Сампе.
„Сећам се мог првог часа балета. Тата је изабрао школу у нашем насељу, у улици Мобеж. Наша професорка, госпођа Галина Дисмаилова, пошла је ка мени:
‒ Треба да играш без наочара.
У почетку сам завидела својим другарицама које не носе наочаре. Њима је све било једноставније. Али размисливши мало боље о томе, увидела сам да сам у предности: могу да живим у два различита света, у зависности од тога да ли носим или не носим наочаре. Свет плеса није представљао стварност, већ свет у ком се поскакивало и у лету ударало ногом о ногу уместо да се лепо хода. Да, свет из снова, магловит и нежан, као онај који сам видела без наочара. Одмах после првог часа рекла сам тати:
‒ Уопште ми не смета да играм без наочара.
Тата као да је био зачуђен мојим озбиљним тоном.
‒ Играла бих много лошије када бих лепо видела без наочара. То ми је предност!
‒ У праву си ‒ рекао је тата. ‒ Тако сам и ја кад сам био млад…Док не носиш наочаре, други ће ти у погледу видети неку врсту нежности и сјај у очима. То се зове шарм.ˮ
