Катарина Безбрига
издавач: Српска књижевна задруга, Београд, 2015.
број страна: 94
наслов оригинала:
Katherine Certitude
преводилац: Горан Наранчић

            Катарина Безбрига, илустровани роман француског нобеловца Патрика Модијанија, који пише за одрасле и за децу,  већ необичним презименом јунакиње привлачи пажњу.

            Исприповедан је у првом лицу као сећање Катарине Безбриге, професорке балета, на период детињства  проведеног са оцем у Паризу, пре него што су прешли  у Њујорк, у ком се породица окупила јер је ту живела и наступала Катаринина мајка, балерина. Сећања на време проведено без мајке, која јој је недостајала, док је отац био главна личност у Катаринином животу, подстакле су одложене наочаре једне њене ученице. Наочаре повезују Катарину и њеног оца, који их обоје носе, и симбол су границе између реалности и света маште и снова, који се пред Катарином отвара када игра без њих. Са њима се свет јасно види, али са њима не може  да се плеше.

             Нежан и пун разумевања однос оца према ћерки, али и слика света  шездесетих година 20. века и људи са њиховим несавршеностима и лажним/привидним идентитетима  дати су у неколико епизода из перспективе девојчице која тек упознаје живот. Попут замагљеног погледа без наочара,  дечјим очима виђене, људске мане и друштвени односи представљени су без оштрине, са благом иронијом и хумором.

            Централни мотив наочара, које покрећу сећања, поред тога што пружа филозофске поруке о животу, чини да овај роман може бити и  охрабрење деци која не виде најбоље.  

          Књигу је илустровао познати француски карикатуриста  Жан-Жак Сампе.

Одломак из дела

            „Сећам се мог првог часа балета. Тата је изабрао школу у нашем насељу, у улици Мобеж. Наша професорка, госпођа Галина Дисмаилова, пошла је ка мени:

             ‒ Треба да играш без наочара.

             У почетку сам завидела својим другарицама које не носе наочаре. Њима је све било једноставније. Али размисливши мало боље о томе, увидела сам да сам у предности: могу да живим у два различита света, у зависности од тога да ли носим или не носим наочаре. Свет плеса није представљао стварност, већ свет у ком се поскакивало и у лету ударало ногом о ногу уместо да се лепо хода. Да, свет из снова, магловит и нежан, као онај који сам видела без наочара. Одмах после првог часа рекла сам тати:

            ‒ Уопште ми не смета да играм без наочара.

             Тата као да је био зачуђен мојим озбиљним тоном.

            ‒ Играла бих много лошије када бих лепо видела без наочара. То ми је предност!

            ‒ У праву си ‒ рекао је тата. ‒ Тако сам и ја кад сам био млад…Док не носиш наочаре, други ће ти у погледу видети  неку  врсту нежности и сјај у очима. То се зове шарм.ˮ

 

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.