Зовем се Луси Бартон
издавач: Booka, Београд, 2016.
број страна: 152
наслов оригинала:
My Name is Lucy Burton
преводилац: Горан Скробоња

Добитница Пулицерове награде за књижевност за роман Олив Китриџ, америчка списатељица Елизабет Страут и у роману Зовем се Луси Бартон успешно и ефектно користи не превише рабљене наративне односно композиционе технике. У овом случају реч је о мозаику кратких епизода из различитих периода нараторкиног живота које се одвијају и којих се сећа за време једног боравка у болници, који се ненадано одужио и још ненаданије довео до поновног сусрета мајке и ћерке после много година током којих се комуникација са породицом одвијала само путем ретких и мање-више хладних, кратких разговора телефоном. Тих неколико дана из свог живота и разговоре које је с мајком водила, неисказана осећања и мисли које су те разговоре пратили, нараторка евоцира много година касније, повезујући их са неким другим антериорним и постериорним епизодама, при чему је, како је то већ и насловом наговештено, приповест пут самоспознаје и, што је важније, самоприхватања тј. разумевања не само спољашњих, материјалних и друштвених околности које су је формирале и утицале на њена животна опредељења и ставове, већ и свих неких наизглед небитних и краткорочних или тренутних појава и емоција које су постале део њене личности. Потенцијално патетична – јер се у њој, у првом лицу, приказује жена потекла из најнижих друштвених слојева, из потпуне оскудице, из породице стигматизоване не само због свог сиромаштва, већ и због ненормалног понашања њених чланова (родитеља, пре свега), што је њено детињство учинило додатно трауматичним искуством, без обзира на накнадно разумевање очеве ратне трауме и њених патолошких манифестација, жена која, у периоду тешке исцрпљености од болести са мајком разговара о људима чије су судбине подједнако несрећне – ова приповест, ипак, није ни срцепарајућа исповест, ни сентиментално ламентирање над злехудом судбином. Елизабет Страут је причи приступила минималистички, карверовски, остављајући сугестивне празнине у тексту, не исцрпљујући експлицитно значењски и емотивни потенцијал детаља разговора или ситуација. Притом је овакав поступак оправдан психолошким профилом нараторке, стрепњом од отвореног суочавања како са собом тако и са светом, од предубоког „копања“ по сопственој и туђој интими, од коначног формулисања и исказивања свих нијанси осећања и доживљаја, која њену приповест све време прати. На овај начин ауторка успева да суптилно пренесе своје увиде како у људску себичност, саможивост и механизме одбране од емотивних траума, тако и у потребу да се освешћују и превладавају, од које зависе сви међуљудски односи, породични, пријатељски, класни (и у наводно бескласном друштву) односно друштвени. Упркос тегобним искуствима и болним увидима, читав роман такорећи одише благошћу и саосећајношћу.

Као роман о постајању уметником, Зовем се Луси Бартон садржи и назнаке сопствене поетике, засноване на ставовима и делима фиктивне списатељице Саре Пејн.

Читаоцима који Луси Бартон и њен свет заиста доживе, као животне и уверљиве, на располагању је и књига Све је могуће (Booka, 2017), у којој је свакоме од ликова о којима Луси разговара с мајком, али и самој Луси као старијој и већ релативно успешној списатељици, посвећена по једна прича, у којој се, између осталог, тематизује и њихова реакција на то што су постали споредни, кроки-ликови у туђој причи.    

Одломак из дела

Већ сам рекла то: занима ме како проналазимо начине да се осећамо супериорни над другом особом, над другом групом људи. То се свугде дешава, све време. Како год то да назовемо, мислим да је то наше дно дна, та потреба да пронађемо неког другог кога бисмо понизили.

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.