Ljosa je memoare napisao u punoj životnoj i književnoj snazi, sa svojih pedesetak godina, daleko od trenutka kada se podvlači životna crta i kada većina piše memoare. Njegova knjiga memoara je pre svega osvrt na njegovu političku angažovanost i kandidaturu za predsednika Perua.

Memoari Marija Vargasa Ljose Riba u vodi mogu se čitati kao roman. Ljosa i na svoju knjigu memoara primenjuje književnu tehniku koju je koristio i u svojim romanima, dva narativna toka naizgled teku paralelno sve dok se u jednoj tački ne spoje u jedan tok. U memoarima prvi narativni tok prati odrastanje mladog Ljose, sa seljenjem od Arekipe, Pjure do Lime i konačno do Pariza, sa mladalačkim nedoumicama i književnim počecima. To su Ljosini rani jadi ili portret umetnika u mladosti. Drugi narativni tok prati Ljosu sa izgrađenim idealima i željom da kroz političko delovanje i svojom predsedničkom kandidaturom pomogne Peruu. Ta dva puta se u memoarima spajaju na samom kraju, kada Ljosa usled političkog poraza odlučuje da se u daljem životu isključivo posveti pisanju. U delu gde govori o svom odrastanju i mladosti možemo uočiti pregršt detalja i situacija koje je iskoristio ili oko kojih je gradio svoje početne romane, pre svega Grad i psi, Razgovor u Katedrali, Zelena kuća i Tetka Hulija i piskaralo. Ovi memoari su i jedan svojevrstan putopis o Peruu. Od Amazona, do Anda i Tihog okeana, od Arekipe na jugu do Pjure na severu zemlje, složena drušvena i rasna struktura društva, kroz memoare se prikazuje kao bogatstvo ali i problem pri izgradnji Perua.

Dok čitate politički deo memoara, uz neizbežno sećanje na dešavanja u Srbiji proteklih dvadesetak godina, ne možete da se otmete utisku o sličnosti dešavanja i aktera koji čine politiku Perua i Srbije. Kao da su na svetskoj političko- ekonomskoj periferiji, koju čine i Peru i Srbija i druge zemlje trećeg sveta, uloge i odluke odavno podeljene, a ostao je samo privid samoodlučivanja.