Sandro Veronezi (1959),  jedan je od najznačajnijih italijanskih pisaca srednje generacije kojoj pripadaju i Alesandro Bariko i Nikolo Amaniti. Objavio je eseje,  putopise,  drame, romane i pripovetke, a za roman Caos calmo (Tihi haos) dobio je najznačajniju italijansku književnu nagradu Strega.

U zbirci koju čini petnaest priča, autor se bavi savremenim čovekom i nekim od univerzalnih problema ljudskog postojanja: prisustvom smrti koja se prećutkuje („Glas starice“) i suočavanjem sa bolešću i smrću oca, koje je ispričano sa zanimljive narativne pozicije, u budućem vremenu, proročanskim tonom „Otkrovenja“.  U priči  „Proročanstvo“ drama umiranja depatetizovana je ironijom i apsurdnim detaljima (nalaženje bolničara, nivoi  lečenja,  neočekivani trenuci boljitka). Sin pokušava da prevarama dâ smisao očevoj smrti („Bar zbog nečeg mrtav“ ), a težak odnos oca i sina  povezuje se sa problemom slobode i zla („Ono što je bilo biće“), što je tema i priče „Gnev jagnjeta“, koja je bliska Hanekeovoj poetici zla u filmu „Bela traka“.

Veronezijevi junaci suočavaju  se sa preokretima sudbine zasnovanim na prividu i izneverenim očekivanjima („Telefonski poziv s neba“, „Vitamin“, „Zlatna ribica“, „Milostinja sebi samom“). Likovi su  dati u suprotnostima,  bilo da je reč o karakteru, životnoj dobi („Pod suncem na Jelisejskim poljima“, „Mačke“) ili o materijalnom i društvenom statusu („Poljupci hitnuti negde drugde“, „Sestra“), što čini ironičnu  pozadinu priča o saosećanju i patnji.

Dok ženska cipela („Cipela“) koju je neko hitnuo u pripovedačev stan postaje znak   njegove potrebe  za ženom, materijalistički svet u kojem se ljudi vezuju za stvari se parodira („Utroba automobila“).

I pored  naglašene ironije i autoironije, u ovim pričama prisutno je duboko saosećanje sa svima koji dele istu sudbinu smrtnih.