Дивљи детективи
издавач: Лом, Београд, 2016.
број страна: 169
наслов оригинала:
Los detectives salvajes
преводилац: Ариана Швигир

Живот Роберта Болања као да је на известан начин и сам може лако постати роман. Он је био за живота убеђени левичар, без прекида политички активан. Живео је  у Чилеу, Мексику и на крају у Шпанији, где се издржавао као чистач улица, перач судова, чувар и портир. Болањо је услед сиромаштва, иако до тада искључиво песник, одлучио да почне да пише прозу, у својим четрдесетим. До своје преране смрти 2003. године, у 50. години живота, Болањо је написао десет прозних остварења. Иако је и за живота његов успех био стреловит, тек је након смрти његово дело устоличено на самом врху светске књижевности, а он је проглашен највећим писцем хиспано света, после латиноамеричког бума 60-их година.

Роман Дивљи детективи је у великој мери настао на искуствима самог Болања који је, након бега из Чилеа када је због подршке Аљендеу био хапшен од стране Пиночеовог режима, по повратку у Мексико основао „инфрареалистички покрет“ заједно са песником Мариом Сантјагом Папаскјаром, који му је послужио као инспирација за лик Улисиса Лиме. Након искуства Пиночеовог режима, сматрао је да је немогуће писати затворен у сопствену уметност. За њега је књижевност била огледало политике, веома политична са неопходном везом између живота и уметности. Дивљи детективи на известан начин у иронијском контексту разматрају и ову тему – колико је страст за књижевношћу чак и у бурним временима репресије у исто време племенита и херојска, а колико смешна и неприхватљива. С друге стране, револуционарне године набијене енергијом, бунтом, тежњом за ослобођеношћу у животу и у поезији, ентузијазмом и екстазом стварања новог, пренете су у овај роман на непосредан начин који у свој вртлог увлачи и самог читаоца без остатка.

Одломак из дела

Једног дана помислила сам на Артура и пожелела да га чујем. Док сам окретала његов број, почела сам да се гушим и чинило ми се да нећу преживети тај разговор. Неки глас се јавио и рекао ми да Артуро ради тек од девет увече, по шпанском времену. Први мој порив био је да прилегнем и одспавам. Али знала сам да нећу моћи да заспим, па сам узела нешто да читам, очистила кућу, средила кухињу, одговорила на писма, размишљала о неким глупостима, све док није избила поноћ, и онда сам поново позвала исти број. Овог пута се јавио Артуро, Разговарали смо петнаестак минута. Од тада бисмо се чули сваке недеље, некад бих ја њега звала на посао, некад он мене кући. Зашто не додјеш код мене у Мексико? Питала сам га једном. Не би ми дали визу, рекао је. Предложила сам му да оде у Гватемалу, да се тамо венчамо, па ће га онда пуститити у земљу. Данима смо расправљали о томе. Он је познавао Гватемалу, ја нисам. Често сам је сањала. Једне вечери сам се поверила мајци. Испричала сам јој о својим сновима о Гватемали и о разговорима с Артуром. Ствари су се отеле контроли. Мајка ме је подсетила на моје здравствено стање, можда се и расплакала, мада не верујем, бар се не сећам суза на њеном лицу. Други пут је дошла са оцем и молили су ме да одем код једног познатог лекара. Морала сам да пристанем, јер су ме они издржавали. Срећом, било је све у реду. Едита је излечена, рекао је. Али неколико дана касније ишла сам код још два угледна лекара и њихова мишљења нису била тако утешна. Пријатељи су ме питали шта ми је. Само сам једном рекла да сам заљубљена, да моја љубав живи у Европи и да га не пуштају у Мексико. Причала сам о Гватемали. Зар не би било лакше да се вратиш у Барселону? Питао је тај. Све до тада ми то није пало на памет и нисам могла да верујем да сам могла да будем толико глупа.

 

Израду портала
Шта да читам подржало
Министарство културе
и информисања
Републике Србије
Шта да читам је јединствени портал за препоруке за читање књига које су објављене на српском језику. У раду портала учествује преко 30 јавних библиотека из Србије.