Marko Pogačar, poznat kao pesnički nomad sa jugoslovenskog kulturnog prostora, piše poeziju svesnu sebe, gde reči tačno znaju svoje mesto i gde govor nije drugo do zbirka pogreški. Kompozicijski vrlo vešto izvedena, sa lajtmotivima narandži i rane, usred jeseni, sa mišlju o severu, Pogačareva poezija provocira, izaziva i upozorava. To nisu pesme koje ćete lako čitati, ali će vas definitivno vezati za sebe, proganjati danima i terati da im se vraćate. Karakterišu ih efektne pesničke slike koje začuđuju svojom originalnošću i neobičnošću. Pogačar se služi specifičnim jezičkim izrazom na koji je svoje čitaoce već navikao, a koji svojom ekspresivnošću i intenzitetom obuzima i ostavlja jak utisak. Njegov lirski subjekat se kreće u urbanom prostoru, gradom prekrivenim betonom gde se sve prepliće – zatim ustaješ, usijecaš torzo u zaplet večeri, čvrstu prirodu grada, / izlaziš / da uživaš u svježem mraku. Pogačarev svet je intiman, prožet ličnim asocijacijama i motivima, pun je slojeva kroz koje se treba probijati da bismo saznali osjeća li se ikad / išta kao što zaista jest, da bismo se zapitali o sebi i o svetu, da bismo se probudili i pokrenuli jer čitav svoj život, s naftnim poljem u srcu / čekamo šibicu, pa na kraju i spoznali sebe i svoje mesto u svetu i doživeli trenutak u kojem nešto zasvijetli, // i sve se desi.