Марко Погачар, познат као песнички номад са југословенског културног простора, пише поезију свесну себе, где речи тачно знају своје место и где говор није друго до збирка погрешки. Композицијски врло вешто изведена, са лајтмотивима наранџи и ране, усред јесени, са мишљу о северу, Погачарева поезија провоцира, изазива и упозорава. То нису песме које ћете лако читати, али ће вас дефинитивно везати за себе, прогањати данима и терати да им се враћате. Карактеришу их ефектне песничке слике које зачуђују својом оригиналношћу и необичношћу. Погачар се служи специфичним језичким изразом на који је своје читаоце већ навикао, а који својом експресивношћу и интензитетом обузима и оставља јак утисак. Његов лирски субјекат се креће у урбаном простору, градом прекривеним бетоном где се све преплиће – затим устајеш, усијецаш торзо у заплет вечери, чврсту природу града, / излазиш / да уживаш у свјежем мраку. Погачарев свет је интиман, прожет личним асоцијацијама и мотивима, пун је слојева кроз које се треба пробијати да бисмо сазнали осјећа ли се икад / ишта као што заиста јест, да бисмо се запитали о себи и о свету, да бисмо се пробудили и покренули јер читав свој живот, с нафтним пољем у срцу / чекамо шибицу, па на крају и спознали себе и своје место у свету и доживели тренутак у којем нешто засвијетли, // и све се деси.