Prvo što će zaintrigirati čitaoca pri susretu sa ovom knjigom je njen naslov – šta to Zemlja 2.0 predstavlja? Je li to novi, poboljšani svet ka kojem težimo, njegova postapokaliptična (ne nužno lepša) verzija, neka novootkrivena planeta-dvojnik ili nešto sasvim drugo? Još privlači pažnju pesnički postupak kojim Ana Marija Grbić gradi svoj poetski izraz mešajući poeziju i prozu, te pratimo čak tri glasa – naratora i dva imenovana lirska subjekta koji se međusobno dozivaju i dopunjuju. Stihovni delovi puni su epskih elemenata, a iz proze izbija lirika. Sve je pomešano, sve se prožima i sve uvlači čitaoca u svojevrstan pesnički svet, u Zemlju 2.0.

Već je posle prvih pročitanih redova jasno da je potrebno udahnuti duboko i suočiti se sa svim tabuima koji nas okružuju, a od kojih je najveći – smrt. Lirski subjekti (a moglo bi se reći čak i likovi) će se predstaviti i direktno i jasno progovoriti o sebi, o problemima današnjice, o opštim temama čije krhke pukotine tako lako prekrivamo jednim pokretom ruke. Šta nam je sve to uskraćeno, a sa čim smo morali da se suočimo prerano? Kako to političke i društvene okolnosti kroje naše odrastanje, našu mladost i naš život? Od Sarajeva do Beograda, menjajući dijalekte i igrajući se sa jezikom, pesnikinja ukazuje na probleme jedne generacije koja ih, paradoksalno, ne doživljava tako, već ih prihvata kao datost sopstvenog usuda.

Zemlja 2.0  tera čitaoca da joj se vraća. Zemlja 2.0  je knjiga o nama, o generaciji koja se traži i čiji glas tek treba daleko da odjekne, a od čijeg se zvuka ledi krv u žilama.