Комбинација стихова и цртежа инспирисаних страховима спакована у црвене корице мами већ на први поглед. „Где има страха, има и храбростиˮ – поручују ауторке на почетку књиге, а како странице одмичу, читаоци се и сами уверавају у ту тврдњу. Осетити страх, доживети бол, пасти најниже могуће, али све то са сазнањем да „свиће нови данˮ и да треба имати стрпљења јер све прође и буде – боље. Поезију Саре Радојковић осећамо на једном личном, дубоко интимном нивоу, она уме да „воли костимаˮ, она позива на храброст, на спремност да се суочи са најтананијим осећањима, да се оголи до краја, али и да се призна грешка и усправно стане иза својих поступака. Мотиви љубави преплићу се са мотивима смрти, све је пролазно, али промена је неизбежна и доноси унутрашњи раст, све је у реду и ништа није у реду – живот једноставно тече на овим страницама. Песникиња учи да се подигне на ноге, учи да успори, упркос сну о пречици, тражи уточиште у својим пријатељима и позива нас на разумевање и дисање пуним плућима, срчано и без суздржавања. Храброст је у овим песмама редефинисана – она није чврстина, хладно опхођење и трпљење, она се крије у искрености према себи и свету, у препуштању и у сузама које сами себи допуштамо.

Стихове прате цртежи Соње Бајић, направљени тако да позивају читаоца да их обоји, да споји делове, кроји моделе авиона од папира и скупи снаге да пошаље ту поруку – биће све у реду иако је будућност неизвесна („Као да сам се помирила / али да не знам са чимˮ – има ли лепшег описа смирености и спокоја?). Интерактивност и позив на учешће читаоца у стварању књиге о страху управо су у функцији разбијања страхова, односно прихватања страха као појма који и не мора бити толико страшан.

Песме и цртежи поређани су тако да нас воде кроз унутрашњи свет, и онај који ауторке деле са нама, али и наш сопствени – немогуће је да се не замислите над собом имајући ову књигу у рукама. Ипак, крајња песма насловљена „Без идеје о себиˮ можда мало изненађује, очекивали бисмо јасноћу и неку врсту спознаје после толиког трагања и роварења по сопственој души, али можда је „добровољна предајаˮ заправо најважнија мудрост до које треба доћи, можда је управо то „тежина слободе коју је упила кожаˮ. Ако ствари посматрамо из угла поверења у живот, неће нас зачудити крајњи стихови: „Тамо сам где бих желела бити. / У рукама свемогућностиˮ; напротив, заједно са летећим балоном и огледалцетом који су нацртани на крају, позваће нас да изнова осмишљамо себе, да обојимо свој живот, спремни да се сасвим препустимо и смело закорачимо у непознато.