Najnovija pesnička zbirka jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika  tzv. jezikotvorne tradicije Aleka Vukadinovića čini diptih sa prethodnom zbirkom Pesnički atelje iz 2005. godine (Rad, Beograd). Pažljivo komponovana iz dve celine, unutar kojih se grupišu manje motivsko zvučne jedinice, ciklusi (od Zarnih tercina do Pohvale slovu), ova zbirka pokazuje veliku raznovrsnost pesničkih oblika od tercina do strofa sazdanih od šesteraca ili sedmeraca. Ton basme i bajalice smenjuje se sa molitvenim tonom i pohvalom, a posebno mesto u zbirci zauzimaju pečati–samocitati. Sva od muzike sazdana, ova poezija goneta suštinska pitanja poetike i pesničkoga stvaranja u duhu simbolizma i neosimbolizma (od čiste poezije Valerija i Malarmea do one linije srpskog pesništva koju ucrtava Momčilo Nastasijević). U poeziji se, kako čitamo i u ovoj zbirci, otkrivaju metafizička izvorišta, koja nisu od ovoga sveta:

Sago bajna počuj slova kako cvile

Rekoh sebi Od ovoga nisu sveta

Poezija je onaj povlašćeni prostor u kome zvučni sklad i harmonija vode do zapretene Suštine (Pesmo kažo bajna suštih obasjaja ili Sve što nereč reče to jezik očara), a pesnik onaj koji silazi u jezičke dubine ne bi li iznedrio Knjigu (Nalog je i briga: / Stvari struje, kruže / Da zaživi Knjiga).